U dvadesetiosmom broju Lavovskog časopisa Vam predstavljamo ekskluzivni intervju sa Snježanom Sredojević, autorkom knjige Anđeli za početnike

Ekskluzivni intervju sa lavovskim piscem Snježanom Sredojević – autorkom knjige Anđeli za početnike

Šta je bila inspiracija za vašu prvu knjiigu “Anđeli za početnike”?

Anđeli. Oni su me i vodili.

Moj prvi kontakt sa anđelima je zaista bio čudesan. Počela sam da se svesno družim s njima pre par godina kroz arhanđeoski reiki, na koji sam takođe otišla na poziv. Srela sam prijateljicu koja je već odavno htela da ide i dok smo pile kafu, uzbuđeno mi je o tome pričala. Obe smo znale da je taj seminar odavno zakazan i popunjen, ali ona me je ohrabrila da ipak pozovem i prijavim se, ako ne za taj, za neki sledeći. Odmah, istog dana, sam dobila informaciju da je neko odustao i da ima slobodno mesto baš u toj prvoj grupi. Sada znam da su me anđeli i pozvali preko moje prijateljice i da su napravili to mesto za mene.

Na samom seminaru, plakala sam tokom inicijacije, duboko taknuta anđeoskim energijama i osećajem zaštićenosti i blagostanja.

Zatim sam 2013. godine u Pasadeni, Los Anđeles, bila na seminaru Dorin Virtju, najpoznatijeg svetskog autora knjiga i seminara o anđelima. Tako su definitivno ušli i ugnezdili se u moj život i sve sam više osećala njihovo prisustvo i vođstvo i polako mu se prepuštala. Vođena znakovima, ubrzo posle toga završila sam svoju dotadašnju karijeru u spoljnoj trgovini i posvetila se daljem duhovnom traganju kao i prenošenju svog iskustva drugima.

Jednog dana sam dobila poziv od mog učitelja i mentora Siniše Ubovića, koji je i sam autor nekolicine knjiga, da napišem knjigu “Anđeli za početnike” za izdavačku kuću Leo Commerce koja je pokrenula ediciju knjiga “za početnike”, sa idejom da se promovišu različite oblasti i načini duhovnog rada na sebi. Iskreno, rasplakala sam se kad me je pozvao jer sam već dugo pre toga osećala u sebi unutrašnju potrebu da se vratim pisanju, mojoj zaboravljenoj ljubavi iz mladosti. Znala sam da je arhanđel Gabrijel samo pozajmio Sinišin glas da me pozove. I sa lakoćom sam stavila na papir ono što znam o anđelima i neka svoja iskustva s njima, i za nekoliko nedelja od poziva, knjiga je već bila odštampana.

Tada sam tek shvatila poruku koju sam dobila od Dorin – da sam onomad bila kod nje na seminaru upravo zbog tog da bih mogla preneti poruku o anđelima.

Već dugo ste na putu duhovnosti. Kako ste stupili na tu stazu?

Kažu da nas obično neka muka natera da se okrenemo sebi. A duhovnost i jeste slušanje svog unutrašnjeg bića ili višeg ja koje već zna sve istine i koje vidi mnogo više od naše fizičke realnosti. U teškom periodu života, kada sam izgubila roditelje, posao, kada je moje telo počelo da vrišti od neudobnosti u načinu na koji sam tada živela i razmišljala, rešila sam da svo ono znanje koje sam razumela iz knjiga počnem i da primenjujem. Do tada sam kao menadžer bila na mnogo seminara i treninga usavršavajući svoje veštine a onda sam osetila da je vreme da se vratim sebi.

Prekretnica je bilo putovanje na seminar velikog NLP učitelja Toma Besta, antropologa i šamana, čoveka koji je tako lepo plesao sa svojim egom, u skladu sa energijom svog trenutnog okruženja i učio nas tome. Predivan ambijent Havajskih plaža, pećina, vodopada, beskrajno zvezdano nebo iznad okeana i duboki uvidi koje sam tamo doživela u dodiru sa prirodom i energijom Mauija jednostavno su pomerili moj fokus ka sebi. I sve ono što se posle dešavalo u mom životu je bilo potvrda mog dobrog izbora. Naše sopstveno iskustvo nam je najbolji učitelj, jer nam ono potvrđuje ispravnost naših odluka. Osećanja koja imamo su najispravnij putokaz.

Kada vas je i kako zainteresovao rad Lujze Hej koju smatramo jednom od vodećih ličnosti na polju motivacije, samopomoći i ličnog razvoja?

Čitala sam njenu knjigu “Kako da izlečite svoj život” prvi put pre 15-ak godina. Bila sam oduševljena idejama i vežbama ali tada još nisam bila dovoljno dosledna da ih primenjujem svakodnevno. I to je bila vrlo neobična priča – knjigu sam pročitala i onda je knjiga jednostavno nestala! Inače sam je pozajmila od kume, i kada sam htela da je vratim, nije je bilo nigde u stanu. Nekoliko godina kasnije, prilikom selidbe, pronašla sam knjigu iza ormara. Nekako je pala sa police i čekala pravo vreme da uđe ponovo u moj život.

Vratila sam se toj knjizi i mnogim drugima kada je život doneo bolne trenutke i izazove koje više nisam mogla da rešavam uobičajenim putem. U kratkom vremenskom razmaku sam izgubila roditelje, okruženje u firmi me je iscrpljivalo, stres se akumulirao i izazvao povišen pritisak, moj se organizam bunio i bila sam umorna od svega. Ali i rešena da sama sebi pomognem. Tako sam se vratila učenju Lujze Hej, čitala i radila po programu svakodnevno, što je s vremenom, postepeno, vratilo mir i radost u moj život. Onda na neki čudesan način vrata koja nekada niste ni videli, čak ni znali da postoje, počnu da se otvaraju…

Kada sam upoznala Sinišu Ubovića, on je tada tek počeo da radi programe HEAL YOUR LIFE, odmah sam mu rekla da ću biti prva na obuci za trenere ovog programa, kako je i bilo u maju 2013. godine kada je održan prvi trenerski program.To je, pored one dve nedelje na Havajima i još naravno nekih drugih, bila jedna od najlepših nedelja u mom životu.

Po akademskom obrazovanju ste ekonomista a ipak ste napustili taj svet. Šta je za vas sreća bila onda a šta je sada?

Sreću svi mi definišemo različito i uglavnom je vezujemo za nešto što dolazi spolja, izvan nas. Budemo srećni kad dobijemo ili kupimo novi auto ili cipele, kada osvojimo neku nagradu, kada uradimo nešto bolje od drugih, kada pripadamo određenom krugu ili grupi ljudi… Tako su i za mene nekada bila jako važna ta socijalna merenja uspeha, pre svega kroz profesionalnu karijeru. I ja sam, naravno, mislila da sam srećna postižući rezultate u svom poslu. Kasnije sam shvatila da sam, zapostavljajući sebe, zapravo predugo vodila računa o tuđim idealima, snovima, profitima. Moje se biće bunilo i konačno me vratilo sebi.

A šta je unutar nas? Umemo li i možemo li da budemo srećni samo zato što jesmo tu, sada i ovde, bez ičega što dolazi spolja? Onaj osećaj sreće kad se probudimo ujutro i znamo da je dan divan čak i ako pada kiša i duva košava ili ako tog dana imamo puno posla da obavimo.

Zato ja više volim da pričam o Radosti, onoj izvornoj radosti koju smo svi imali kao deca i sad je ponekad osetimo kad smo sa decom ili u prirodi ili kad samo slušamo muziku koju volimo, ili kada zaboravimo na vreme radeći ono što volimo… RAD i RADost imaju isti koren reči u našem jeziku. Vrlo zanimljivo. No smo mi to negde usput zaboravili pa nam rad teško pada. A kako bi bilo da umemo da osećamo radost dok radimo sve što nam život donosi i da zavolimo svoj rad – da se radujemo i velikom spremanju svog doma i odlasku na posao? Onda bi život bio čarobno putovanje, što on i jeste ako donesemo svesnu odluku da ga takvim prihvatimo.

A sada… Sada znam da je sreća ustvari radost postojanja. Ona topla razgaljenost iznutra, ni zbog čega, tek tako, što smo živi i zdravi i baš tu gde sada jesmo. I svest o tome da u takvoj vibraciji dobijamo sve što nam je potrebno za život, za naš dalji rast i razvoj.

Godine nam donose iskustvo i neku životnu mudrost, nauče nas prihvatanju i prepuštanju životu, tako da nikada nije kasno da se vratimo onome što volimo. Lujza Hej je svoju izdavačku kuću Hay House, danas jednu od vodećih u svetu, osnovala u svojoj 50-toj. To je i mene motivisalo da iz korena promenim svoj život pre nekoliko godina i da u 50-toj napišem i objavim svoju prvu knjigu.

I sa ove pozicije, šta biste preporučili našim čitaocima?

Svaki početak traži odluku i nameru.

Odlučiti da prihvatimo i (za)volimo sebe takve kakvi jesmo baš sada, dozvoliti sebi da verujemo u sebe, odlučiti da prihvatimo sva svoja iskustva i osećanja i da podržimo sebe na svom putu. Tek kada sami sebe prihvatimo i sami zagrlimo i podržimo sebe, prihvatiće nas i podržati i drugi. Verom u sebe i svoje potencijale inspirišemo i druge da veruju u nas, i u sebe takođe. Mnogi od nas tražimo i očekujemo da nas drugi prihvate i vole a sami sebe uporno kritikujemo i odbacujemo. Prebrojavamo svoje strahove, neuspehe i poraze, ne verujemo svojim osećajima, odbacujemo svoje ideje, a prečesto zaboravimo koliko toga već sada jesmo, koliko toga smo uradili do sada i šta sve već imamo. Anđeli su nam podrška na tom putu, samo je potrebno da donesemo odluku i pozovemo ih u pomoć.

Dobro je da znamo i da svi mi radimo kako najbolje znamo i umemo u svakom trenutku pa i u ovom. Kada sebe prihvatimo bezuslovno, ovakve kakvi jesmo sada, tek tada možemo da počnemo da radimo na delovima sebe koje želimo unaprediti. Tek onda možemo da prihvatimo i bolja i lepša iskustva u svom životu. Uslov za pravu promenu leži u tome da prihvatimo sve delove sebe, svoje senke, jer tek kada nešto priznamo onda i možemo da ga menjamo.

I naravno važno je biti svestan da je to proces, da se ne dešava preko noći i da zahteva i posvećenost i upornost i doslednost. I da je sve što nam se na našem putu dešava dragoceno i potrebno i vodi nas bliže sebi i izvornoj radosti koja je još uvek u svima nama, kao i dete koje još uvek diše u nama.

I ako se, za trenutak, uplašimo promene koja dolazi, samo nežno i odlučno podržimo sebe, baš kao što nam upravo to rade i anđeli oko nas.

I molim vas, ne verujte meni ni reč, verujte samo svom sopstvenom iskustvu, ono je vaš najbolji učitelj.

U čemu su vama anđeli pomogli?

Upravo u tome da prihvatim sebe, svoja iskustva i svoja osećanja, takva kakva jesu. I još uvek radim na tome. Ne želim više da budem neko drugi. Baš mi je lepo danas što sam ja – ja. Neka moja iskustva mi se nisu dopadala, naravno, videla sam ih tada kao greške i poraze a onda sam naučila i shvatila da nema neuspeha, ima samo rezultata i iskustava koja mi se možda ne dopadaju. Čak kada mi se neke stvari i danas učine loše za mene, sada znam da se u njima krije neka važna lekcija ili nešto dobro za mene iako ja to ne vidim. Onda odmah kreiram nameru da što pre počnem da povezujem stvari i vidim to dobro koje proizilazi iz nečega što mi se na prvi utisak nije sviđalo uopšte.

Počela sam da osvešćujem ono što mislim, govorim i radim, da polako menjam svoje misli, reči koje koristim i svakodnevne aktivnosti i polako je moj pogled na život počeo da se menja a zatim i moj život. Sve me je to vodilo da prihvatim sebe. Iako… šta god da je bilo, sada prihvatam i volim sebe, jer znam da je to ispravan put za mene.

Naučila sam da zagrlim svoju senku kada se pojavi kroz neke ljude ili situacije. Osećanja koja su u meni uvek bila uzburkana i brojna, nekad divna a nekad baš i ne, polako sam prihvatala i posvećivala im svoju punu pažnju. Sama sebi svoju punu pažnju, da. Vraćala sam im se, dopuštala sebi da osećam i da je u redu da sam ponekad uplašena, tužna, besna, setna, da me je stid. Sve što osećamo je u redu, to jeste deo našeg puta. Samim prihvatanjem svega što jeste deo mene, ti delovi koji mi se nisu nekada dopadali su polako, kao kockice, pravili celinu i što još uvek traje, sve je to kreiralo mene kakva danas jesam i kakvu sebe danas prihvatam i volim.

Šta za vas lično znače sva ova znanja i veštine koja ste otkrili i još uvek otkrivate?

Znače način života.

Jer te istine i te veštine ne učimo, još ne, u školi ni na fakultetima. Naši roditelji su nas učili kako su oni znali, dali su nam sve najbolje što su mogli a prijatelji i okruženje uopšte, takođe, daju ono što oni misle da je najbolje. A šta je za nas najbolje, ono pravo, autentično naše, znamo svako od nas za sebe, samo mi. Kada naučimo da damo sami sebi ono što nam je potrebno, tada se čudesno menjaju i ljudi oko nas i okruženje i okolnosti… tada počinje čarolija. Jer, život sam po sebi, jeste čarolija kada mu mi dopustimo da nam se tako dešava. I sve oko nas je zapravo samo odraz u ogledalu onoga što smo mi. I ljudi i situacije i okolnosti su samo odraz naše unutrašnje veze sa sopstvenim bićem i našom jedinstvenom autentičnošću.

Život se uči tek u realnom životu, a ove veštine i tehnike s vremenom postaju deo vas jer upravo one život polako transformišu iz podnošljivog iskustva u čarobno putovanje.

Ono što je važna lekcija bila za mene jeste da naučim da kažem Ne. Ne s tačkom. Ne kao cela rečenica, jer Ne jeste cela rečenica kao i Da. Ne bez objašnjavanja sebi i drugima i bez griže savesti i krivice. Stvarima i aktivnostima koje mi više nisu budile radost, koje su me umarale. Pa i nekim ljudima. Svakim takvim Ne sam sebi davala Da. Da novim idejama i učenjima, novim putovanjima, novim ljudima i iskustvima. Da autentičnoj sebi. Da svom potencijalu i Da životu.

Kažete da ste neumorni tragalac za novim učenjima i znanjima koje život mogu učiniti lepšim. Kako, onda, izgleda jedan vaš “običan” dan?

Moj običan dan je putovanje. Namera, postavljena ujutro po samom buđenju, još na jastuku, kreira čaroliju. Nekada je to putovanje samo po mojoj mašti i unutrašnjim doživljajima i osećanjima, nekada vožnja bicikla uz reku, nekada odlazak na pijacu po sveže voće i povrće i kuvanje za mene i za prijatelje. A ponekad putovanje u drugi grad, drugu zemlju. I susreti sa ljudima.

Raduje me pomisao da svoj dan kreiram ja svojom odlukom i namerom. Da slušam znakove i ponekad potpuno odustanem od planiranog. Jer duboko verujem da sve što mi je potrebno dolazi u pravom trenutku i na pravi način do mene. Od informacija, ljudi, knjiga, poziva.

Volim da svakodnevno negujem svoje telo – zdravom hranom i kretanjem, svoj um – pisanjem i čitanjem, nekom vežbom ili interesantnim razgovorom sa prijateljima, svoje emocije – izborom muzike i misli, svoj duh – svojom pažnjom i namerom. Negujem osmeh šta god da radim danas i radujem se tome. I ako rešim da baš danas obrišem podove ili operem auto, radim to s radošću jer mi to donosi lakoću.

I kada se pojave životni izazovi i problemi, prihvatim lekcije i učenja. Ponekad se i opirem, naravno, a onda u nekom trenutku sve prepustim anđelima jer verujem da se sve dešava za moje najviše dobro (čak i kad to ne vidim odmah), te da u konačnici u mom životu sve je dobro.

Otkrijte nam da li planirate pisanje neke nove knjiga?

Svi mi na neki način pišemo knjigu svog života, svojim mislima, izgovorenim (a i neizgovorenim) rečima, postupcima. Neki od nas sebi dozvole da svoju životnu priču stave na papir. Moja se knjiga već odavno piše…

Svoje iskustvo s anđelima sam s radošću podelila a neke stvari još uvek čuvam samo za sebe, mnoge već znaju moji prijatelji i ljudi koji dolaze na moja predavanja i radionice. Vraćam im se i prebiram po (o)sećanjima svakodnevno. Sada pratim znakove pored puta i kada ih prepoznam, podeliću svakako još neka svoja iskustva, učenja i radosti, svesna da samo davanjem i ja dobijam.